Јов 41 - Српски Даничић-Караџић (ДК)(ДК)
1 (40:20) Хоћеш ли удицом извући крокодила или ужем подвезати му језик?
2 (40:21) Хоћеш ли му провући ситу кроз нос? или му шиљком провртјети чељусти?
3 (40:22) Хоће ли те много молити, или ће ти ласкати?
4 (40:23) Хоће ли учинити вјеру с тобом да га узмеш да ти буде слуга довијека?
5 (40:24) Хоћеш ли се играти с њим као са птицом, или ћеш га везати дјевојкама својим?
6 (40:25) Хоће ли се њим частити другови? раздијелити га међу трговце?
7 (40:26) Хоћеш ли му напунити кожу шиљцима и главу оствама?
8 (40:27) Дигни на њ руку своју; нећеш више помињати боја.
9 (40:28) Гле, залуду је надати му се; кад га само угледа човјек, не пада ли?
10 (41:1) Нема слободна који би га пробудио; а ко ће стати преда ме?
11 (41:2) Ко ми је прије дао што, да му вратим? што је год под свијем небом, моје је.
12 (41:3) Нећу мучати о удима његовијем ни о сили ни о љепоти стаса његова.
13 (41:4) Ко ће му узгрнути горњу одјећу? к чељустима његовијем ко ће приступити?
14 (41:5) Врата од грла његова ко ће отворити? страх је око зуба његовијех.
15 (41:6) Крљушти су му јаки штитови спојени тврдо.
16 (41:7) Близу су једна до друге да ни вјетар не улази међу њих.
17 (41:8) Једна је за другу прионула, држе се и не растављају се.
18 (41:9) Кад киха као да муња сијева, а очи су му као трепавице у зоре.
19 (41:10) Из уста му излазе лучеви, и искре огњене скачу.
20 (41:11) Из ноздрва му излази дим као из врелога лонца или котла.
21 (41:12) Дах његов распаљује угљевље и пламен му излази из уста.
22 (41:13) У врату му стоји сила, и пред њим иде страх.
23 (41:14) Уди меса његова спојени су, једноставно је на њему, не размиче се.
24 (41:15) Срце му је тврдо као камен, тврдо као доњи жрвањ.
25 (41:16) Кад се дигне, дршћу јунаци, и од страха очишћају се од гријеха својих.
26 (41:17) Да га удари мач, не може се одржати, ни копље ни стријела ни оклоп.
27 (41:18) Њему је гвожђе као пљева, а мјед као труло дрво.
28 (41:19) Неће га потјерати стријела, камење из праће њему је као сламка;
29 (41:20) Као слама су му убојне справе, и смије се баченом копљу.
30 (41:21) Под њим су оштри црепови, стере себи оштре ствари у глибу.
31 (41:22) Чини, те ври дубина као лонац, и море се мути као у ступи.
32 (41:23) За собом оставља свијетлу стазу, рекао би да је бездана осиједјела.
33 (41:24) Ништа нема на земљи да би се испоредило с њим, да би створено било да се ничега не боји.
34 (41:25) Што је год високо презире, цар је над свијем звијерјем.