Plač Jeremijin 4 - Novi srpski prevod (NSP)(NSP)
1 Kako potamne zlato, naše žeženo zlato! Leži kamenje hramovno po ulicama razbacano.
2 Sionski mladići, nekad skupoceni kao zlato najčistije, sada su – ah! – kao obična grnčarija, kao proizvod lončarski.
3 I vučica hoće da doji, da vučiće svoje neguje, a žene u narodu mome okrutne su kao noj u pustinji:
4 odojčad ostaviše žednu, jezik im se za nepce lepi; decu pustiše da pište, nikoga nema da im hranu pruži.
5 Nekad sami sladiše jela odabrana, sada skapavaju po ulicama. Nekad su u raskoši odrastali, sada po smetlištu prebiru.
6 Primio je kaznu narod moj težu nego stanovnici sodomski, jer njih razori za tren oka i pritom na njih ne podiže ljude.
7 Nekad su bili naši junaci čistiji od snega, belji od mleka; bili su rumeni i glatki, kao od brega odvaljeni.
8 Sad su im lica crnja od čađi, po ulicama ih ne poznaje niko; koža im se smežurala oko očiju, sasušila se kao drvo suvo.
9 Sretniji su koji u ratu pogiboše, teže je onima koje glad pomori: iscrpeni, skapavali su lagano, nije bilo plodova sa polja da ostanu u životu.
10 Žene tako nežne behu, pa kuvaju decu svoju da nahrane sebe njima – o, užasno je naroda moga stradanje!
11 Silinom je provalio gnev Gospodnji, on izli svoju srdžbu jarosnu, zapali požar na sionskom gradu, te mu spali i temelje same.
12 Nisu verovali ni strani vladari, ni svi stanovnici zemlje, da će moći osvajač i dušman kroz kapije jerusalimske da uđu.
13 Ipak to se dogodilo zbog greha proročkih, zbog krivica svešteničkih, zbog nevine krvi usred grada prolivene.
14 Tumaraju po ulicama kao slepi, krvlju su umrljani, niko se ne usuđuje da ih dotakne, oskrnavljena je odeća njihova.
15 Narod viče: „Odlazite! Oskrnavljeni, natrag! Ne dotičite!“ Tako lutahu od naroda do naroda, a među narodima su govorili: „Ovde više ne mogu da borave.“
16 Rasprši ih Gospod da ih ne gleda, da o njima više ne brine. Na sveštenike više ne pazi, starešine više ne žali.
17 A nama oči pobeutiše, iščekujemo pomoć, a nje nema. S kula naših zurimo do na kraj obzorja, čekamo narod koji nas ne može izbaviti.
18 Neprijatelj nam je svaki korak vrebao, po trgovima svojim ne mogasmo prolaziti, ali dani naši prolažahu, kraj nam se približi, stiže.
19 Brže od grabljivica koje s neba sleću, gonitelji naši stigoše, hvatali su nas po brdima, u pustinji u zasedi čekali.
20 Zarobiše naše životno uzdanje, Gospodnjeg pomazanika, cara, a mi smo se uzdali: car će nas od svakog osvajača sačuvati.
21 Raduješ se i veseliš, o, ćerko edomska, i ti, narode iz zemlje Uz. Čas propasti i vama dolazi, i vi ćete se teturati goli, otkriće se i vaša sramota.
22 Za svoju krivicu si, ćerko sionska, ispaštala, više te neće u izgnanstvo terati. Ćerko edomska, tebe će Gospod kazniti, tvoje će krivice razotkriti.